ping pong

Niška košarka, zločin bez kazne…

Niška košarka, zločin bez kazne…

 

 

Zuckova levica

Zuckova levica

Bliži se dan kada će u Nišu ponovo biti odigran Kup “Radivoj Korać”. Praznik košarke, borba za prvi trofej u sezoni, dvanaesti put će biti održan u dvorani Čair od kad nosi ime proslavljenog velikana košarke, a završnica nacionalnog kupa će u Nišu biti održana sedamnaesti put.

 

U tom periodu se ljubitelji sporta tradicionalno sete klupske košarke u Nišu i činjenice da ona nije na zavidnom nivou. To je i vreme nakaradnog lokal-patriotizma, kada mnogi zameraju zašto se “gradske pare” daju za dolazak “Titovih blizanaca”, kada bi mogle pametnije da se daju za nešto drugo, pa onda obično ide populistički – lečenje dece, bolnice, asfalt, struja… Prošle godine Kup nije organizovan u Nišu i nismo se ni lečili, a ni vozili bolje nego ranije.

 

Kada bi broj gledalaca na utakmicama niških klubova bio jednak lokal-patriotskim komentarima ispod tekstova u kojima se pominju beogradski klubovi, niškom sportu i sportistima bi bilo mnogo bolje. Što se tiče Kupa “Radivoj Korać”, koji sada nije tema, on je vremenom postao sinonim za Niš kao što su Nišvil ili Filmski susreti, naravno da je sjajno što imamo takav sportski događaj često u našem gradu.

 

Tema teksta je niška klupska košarka i specifičan fenomen da ovaj grad decenijama nema košarkaški brend koji se bori za najviše rezultate. Gradska vlast je u 2021. godini lošim odlukama niški vrhunski sport dovela u nezavidnu poziciju, pa će naredne sezone Niš biti grad drugoligaša. Finansijskom injekcijom, iniciranom sa samog vrha države krajem prošle godine, neće se mnogo popraviti stvari. Neki klubovi će imati alibi, a neki su stvarno upali u problem.

 

Ali, u svim sportovima će sve doći na svoje mesto za najkasnije nekoliko godina, ponovo će Nišlije gledati vrhunski rukomet, odbojku, vaterpolo… Jedino se za košarku postavlja znak pitanja. Tu su ambicije uvek bile male, a broj klubova veliki. Nikada se niška publika nije poistovetila sa nekim košarkaškim kolektivom u toj meri da na neku utakmicu u dvoranu dođe par hiljada gledalaca zbog domaće ekipe. A kakva god finansijska situacija bila u gradu ili državi, novac sigurno nije bio problem za stanje kakvo imamo. Košarkaški klubovi širom naše države su sa znatno manje novca ostvarivali mnogo bolje rezultate.

 

Malo ko zna da je 2022. godina jubilarna za nišku košarku, ovaj sport se pre tačno 75 godina pojavio u gradu na Nišavi. Širom bivše države koja je izašla iz rata i obnavljala se, svoje mesto pod suncem nalazila je i nova igra. Vremenom je ona postala i sinonim za nekadašnju veliku državu Jugoslaviju, košarkašku velesilu. U Nišu od samog početka nešto nije bilo kako treba. Od svih velikih gradova, košarka u Niš dolazi najkasnije, a čak su i manji gradovi iz regiona poput Dimitrovgrada, Pirota već imali organizovane ekipe dok su u Nišu pravljeni pionirski koraci. Od samog početka, pa do danas, suštinski se ništa nije promenilo, Niš je košarkaška provincija koja kaska za ostatkom države, nekada one velike, ali i sada ove naše, lepe male Srbije. Ljudi vezani za sport u Srbiji često kažu da je Niš grad fudbala, rukometa, boksa… I to je istorija i pokazala, tačno je. Nije u redu što to ponavljaju i košarkaški radnici iz Niša! Gospodo, za tu činjenicu ste upravo vi krivi, niko drugi. I tako decenijama…

 

U prethodnih 75 godina Niš je imao samo par pokušaja da napravi ozbiljan klub. Interesantno je da u vreme SFRJ, niški tim, tada je Student bio vodeći gradski kolektiv, nikada nije stigao do najvišeg ranga takmičenja. Prvi put je “na papiru” Niš dobio prvoligaša 1993. godine i to ne svojom “greškom”. Tadašnji Košarkaški savez Jugoslavije (bez Slovenije, Hrvatske i BiH) doneo je odluku da napravi Prvu ligu sa 32 ekipe koje bi prvi deo prvenstva igrale u četiri grupe sa po osam klubova. Poklopilo se da je krovni sponzor lige upravo niška firma koja je uložila novac i u nišku košarku i tadašnji Viner Broker je ušao u istoriju kao prvi niški prvoligaš. U prvoj rečenici pasusa piše “na papiru”, a razlog je što eto, ni tada Nišlije nisu gledale prvoligaše u Čairu, jer je zbog njegovog renoviranja Viner Broker svoje utakmice kao domaćin igrao u Aleksincu i ispao je iz takmičenja nakon prvog dela sezone.

 

Deset godina kasnije Niš je konačno dobio košarkaški projekat koji je imao podršku svih relevantnih faktora neophodnih za ozbiljan klub. Ergonom je 2003. godine ušao u tadašnji elitni rang domaće košarke i u njemu je igrao sve do sezone 2009/10 kada je iz nje ispao i strmoglavo krenuo ka gašenju i košarkaškom zaboravu. Od zapaženijih rezultata tokom svoje prvoligaške istorije Ergonom ima osvojen drugi stepen Kupa Srbije, dva učešća na Kupu “Radivoj Korać” i jedan izgubljen produžetak u prvenstvenoj utakmici protiv te decenije moćnog Partizana.

 

 

Naredni gradski košarkaški projekat na snazi je još uvek i danas. Omladinski košarkaški klub Konstanin je postao prvoligaš 2012. godine. Jovica Antonić je bio trener ekipe koja se prvo zvala Sinđelić i uveo je u Prvu ligu. Nije bio u mogućnosti da nastavi vođenje ekipe, ali se potrudio da pronađe sebi naslednika što se ispostavilo kao najznačajniji potez u kratkoj istoriji ovog kluba. Na mesto trenera došao je legendarni Boško Đokić koji je za svog pomoćnika odabrao tada jedinog niškog košarkaškog asa koji je upravo završio karijeru, Marka Cvetkovića. Sjajan rad tog leta bio je osnova za nekoliko sjajnih sezona koje su usledile. Konstantin je imao odlične rezultate, ali je od samog početka u njemu sve bilo turbulentno. Boško Đokić je brzo postao trn u oku članovima uprave i smenjen je, Marko Cvetković je preuzeo sjajnu generaciju igrača koja je pravila dobre rezultate paralelno sa novčanim problemima koji su se nagomilavali. Posle pet sezona “balon je pukao” i Konstantin je ispao iz lige i od tada Niš nema prvoligaša. U tom periodu Konstantin je tri puta igrao Superligu Srbije i dva puta je učestvovao na Kupu “Radivoj Korać”. Ostvario je i istorijsku pobedu protiv jednog abaligaša, u Superligi Srbije je savladao ekipu Metalca.

 

 

Konstantin je od superligaškog kluba (jedan od osam najboljih u Srbiji) za samo par meseci pao tridesetak mesta niže i nikako da se pomeri sa dna. Podsećamo, u ABA ligi je trenutno pet srpskih klubova, u KLS ima 16 ekipa, a u Drugoj ligi, u kojoj igra najbolji niški predstavnik, takođe 16 ekipa. Konstantin je trenutno po rangiranju negde 35. klub u državi. To ne sme biti tako, niški klub mora stremiti da bude bar u prvih deset jer je Niš univerzitetski centar sa 300 hiljada stanovnika i ima dvoranu Čair pravljenu da u njoj budu gledaoci svakog vikenda, a ne samo četiri dana tokom “Kupa Radivoj Korać”.

 

Aktuelna i prethodna košarkaška sezona su posebno interesantne za nišku košarku, a nezainteresovanost ili isključivo afirmativno pisanje medija ide na ruku mnogima koji “kroje kapu” niške košarke, a ne guraju je napred. Konstantin je u Drugoj ligi prethodnih godina pružao loše partije, jednom je u ligi opstao za “zelenim stolom”, dok ga je drugi put “spasila korona”, odnosno prekid lige.

 

U tom periodu bilo je dobrih i loši stvari, a od dobrih moramo izdvojiti ozbiljnost Zvonka Miloševića, sadašnjeg predsednika kluba, od čijeg se dolaska do danas finansijska situacija popravlja. Tako da početkom 2022. godine prvi put imamo situaciju da se aktuelnom igračkom kadru ništa ne duguje i da je klub sa pozitivnim novčanim saldom započeo godinu.

 

Dok je jedan deo menadžmenta odradio posao, zakazao je drugi, onaj koji se bavi sportskim pitanjima. Za taj deo svake godina je priča za sebe, moglo bi se reći i neverovatna priča, ali ako bismo se vraćali redom na svaku sezonu i odluke koje su donošene, teško da bi neko imao vremena da pročita ovaj tekst do kraja. Ipak, moramo se vratiti jednu sezonu unazad, u leto 2020. godine kada se pojavila nada da će se stvari poboljšati. Predstavljen je sportski direktor kluba, Jovica Antonić, a na mesto trenera vraćen je Marko Cvetković, tvorac najvećih uspeha kome je to bio treći početak u Konstantinu. Igrački kadar je selektiran na vreme, još važnije , pripreme su krenule na vreme, a pred igrače i trenera postavljen je jedan zadatak, plasman u Košarkašku ligu Srbije. Međutim, kola su krenula nizbrdo u prvom delu sezone, nakon sedmog kola i iznenađujućeg poraza od Bora, trećeg u prvenstvu, trener Marko Cvetković je podneo ostavku. I ostaće upisano da je Cvetković jedini koji je preuzeo odgovornost za nedostatak rezultata, jer niko više nije ni pomenuo obećanja i garancije davane pred početak sezone! Cvetkovića je nasledio Dušan Radović koji je izgurao sezonu do kraja, nije uspeo da ostvari ciljeve kluba, a iskreno, zaista je imao male šanse zbog promenjenog sistema takmičenja i raspleta rezultata u grupi. Radović je na kraju sezone napustio klub, Konstantin je još jednom ostao drugoligaš. Sportski direktor Jovica Antonić se nikad nije oglasio o razlozima neuspeha niške ekipe niti je javno preuzeo svoj deo odgovornosti. Kada otvorite zvanični sajt kluba, na njemu piše da je Antonić i danas sportski direktor kluba, iako od početka sezone nije viđen u Nišu na nekoj od utakmica.

 

 

Zvanični sajt otkriva i još jednu zanimljivost, kao potpredsednik kluba je naveden Miodrag Antić, prvi čovek Konstantinovog gradskog rivala prethodne sezone, ekipe Fer-pleja, koja je onog trenutka kada je ostvarila najveći uspeh u istoriji kluba, odlučila da prestane sa radom i ustupi sva svoja sportska, ekonomska i marketinška prava ekipi Spartaka iz Subotice!!? Taj “sportski manevar” pratio je niz zanimljivosti i nelogičnosti, posebno od strane gradske vlasti, odnosno Komisije za dodelu sredstava za sport iz gradskog budžeta, koja je u trenutku kada su svi znali da će Fer-plej postati subotički klub, ipak odlučila da baš on postane klub od prioriteta za grad i dobije veća novčana sredstva od Konstantina. Nakon poništavanja konkursa (ne zbog košarke), došlo je do “peglanja” budžeta, Konstantin je dobio više novca, ali je i Fer-plej dobio deo sredstava. Nećemo ulaziti u razloge zašto su se u Fer-pleju odlučili na odustajanje od takmičenja, na kraju, to je bilo njihovo pravo, a oni su o tome izdali i saopštenje koje možete pročitati ovde. Nelogičnost je u odlukama gradske vlasti koja je klub star četiri godine i koji koristio gradska sredstva u jednom periodu postojanja, novčano sagledala čak i u trenutku kada je on napustio grad Niš. A, vidimo da je i OKK Konstantin na svoj način nagradio Antića postavljanjem na mesto potpredsednika, iako zvanične Skupštine kluba nije bilo, a samo taj najviši organ kluba je imao mogućnost da imenuje potpredsednika. Ostavljamo mogućnost da je Skupština održana, a da smo mi iz medija prevideli taj događaj.

 

I tako, red po red, stižemo u realno vreme, februar 2022. godine. Konstantin je zbog ljudi čiji je zadatak da guraju košarku napred, izgubio još jednu godinu. Momci koje vodi Ljubiša Damjanović ove sezone daju sve od sebe i bore se da opstanu u Drugoj ligi, nakon brojnih problema koje su imali ove godine sa povredama i korona virusom. Selekcija koju je Damjanović više zatekao, nego što je imao mogućnost sam da bira, većim delom sezone igrala je na gornjoj granici mogućnosti, ali je zdravstveni bilten uticao na rezultat. Tim je sada u nezahvalnoj poziciji da u drugom delu sezone mora ostvariti minimum šest pobeda iz osam utakmica kako bi opstao u ligi. Ova selekcija ima kvalitet za taj rezultat i verujemo da će do njega doći, jer su ovi igrači najmanje krivi za dešavanja u niškoj košarci i na kraju, zbog svojih karijera neće dozvoliti da ih pamte kao generaciju koja je ispala iz Druge lige.

 

 

Iz ugla ljubitelja košarke, stanovnika trećeg po veličini grada u Srbiji, ovo što Konstantin predstavlja u srpskoj košarci nije za pohvalu. Svi koji su upućeni u košarkaška dešavanja, znaju da postoji pregršt problema i da niko nikad nije radio namerno na štetu kluba. Sigurno je i da niko nije u klubu sa namerom da se obogati, jer je to nemoguće u košarkaškim okolnostima koje vladaju u Srbiji. Ali, ako imamo situaciju da, bez trunke pomisli da omalovažimo nečiji rad, Prvu ligu igraju klubovi iz Starih Banovaca, Čajetine, a da u Drugoj ligi niški klub gubi od ekipa iz Gajdobre, Novih Ledinaca… moramo pozvati sve iz niške košarke da se iskreno pogledaju u oči! Možda je vreme da se posla uhvate neki ambiciozniji ljudi, da se iskoreni taj “provincijski mentalitet”, zadovoljstvo trenutnim stanjem i borbom isključivo za budžetska sredstva, bez odgovornosti za rezultat. Jer rezultati pokazuju da je maksimum velikog broja košarkaških radnika u Nišu – Druga liga! A Niš ima mnogo veći kapacitet od toga, uslove i za evropske utakmice i publiku koja decenijama čeka da se nekad nešto pomeri napred. Pročitajte ili pogledajte bilo koji tekst iz prethodnog perioda, u svakoj izjavi uvek imamo opšti interes u prvom planu, floskule da se košarka igra zbog gledalaca, da treba živeti za košarku, a ne od nje, da treba pružati šansu mladima… Papir sve trpi, a realnost je i dalje Druga liga, njen donji deo, evo već 75 godina uz par navedenih izuzetaka.

 

 

Za razliku od nekih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je Nišu nedostajao stručni rad, pa dobri košarkaši koji su se pojavljivali nisu uspevali da talenat pretoče u kvalitet i izađu na prejako jugoslovensko tržište, sada je situacija drugačija. Niš u skoro svakoj generaciji ima po jednog mladog reprezentativca, ima odličnih igrača i trenera. Pitanje je zašto oni nisu u niškim klubovima i zašto je najvećem broju njih cilj da što pre odu iz Niša.

 

 

 

Nesvesno, stalno se pominju niški igrači, niški treneri, niška struka… A Niš je ogroman grad, u kome ima mesta za sve i nema mesta za još jednu vrstu nakaradnog lokal-patriotizma, sličnog onom sa početka teksta. Ovde se Nišlije samo navode kao primer, ima ih koji znaju da rade posao, ali oni koji ga rade dobro, rade to van Niša. A, kao što Nišlija Stefan Jović igra u Evroligi, pa Danilo Tasić i Aleksa Stepanović u ABA ligi, pa sve do Nišlija širom Srbije u najnižim rangovima takmičenja, tako i u ovom gradu mora biti mesta za sve koji svojim kvalitetom mogu da pomognu gradskom klubu. Pogotovo u rangu takmičenja kome Niš treba da teži, tu sigurno ne bi mogli da igraju isključivo lokalni igrači. U svim sportovima su slavu ovog grada osim lokalnih, pronosili i sportisti došli iz svih delova države, sadašnje i bivših.

 

 

Iako je broj klubova u Nišu preveliki, njihovo spajanje ništa ne bi donelo kada se radi o kvalitetu potrebnom da grad dobije jakog prvoligaša. Osim Konstantina, u Nišu trenutno postoje još četiri kluba sa seniorskim timovima i par njih koji rade sa mlađim kategorijama. Sva četiri ove sezone igraju isti rang takmičenja, jednu ligu ispod Konstantinove, pretposlednju moguću takmičarsku u Srbiji. Najstariji su KK Niš i OKK Junior.

 

KK Niš je prošle godine prošao kroz turbulentan period, prvi čovek kluba Vladimir Đorđević nije našao zajednički jezik sa dugogodišnjim saradnicima koji su izašli iz tima i krenuli u sopstveni projekat. Nisu izašli sami, već su sa sobom poveli i decu koju su trenirali, pa je tako Đorđević ostao skoro bez mlađih kategorija, a seniorska ekipa je sastavljena uz pomoć Konstantina. Ove sezone Niš ne beleži dobre rezultate, još uvek traje period traženja novog puta nakon šoka prethodnog leta.

 

Junior godinama važi za jedan od organizovanijih klubova, vuče dosta dece u mlađim kategorijama, ali seniorski tim redovno ima jedan jedini zadatak, da ne ispadne iz ranga takmičenja koji igra. Ništa više, ništa manje.

 

 

U prethodnih pet godina Niš je dobio tri nova kluba, pa sad kao u onoj pesmici o ljutim gusarima, jedan se preselio (u Suboticu), ostala su dva. Ratnici su najnoviji košarkaški projekat, delom već pomenut kod KK Niša. Grupa mlađih košarkaških radnika ima svoju viziju i za kratko vreme su od “beton lige” stigli do Prve regionalne, gde se sada nalaze. Kao i OKK Junior, imaju bazu u mlađim kategorijama, a za ocenu njihovog seniorskog, kao i svakog drugog rada, još uvek je prerano.

 

Košarkaški klub Marinos postoji od 2017. godine i kako sada stvari stoje, ulazi u red kandidata da u narednom periodu postane vodeći gradski klub. Brzo je Marinos preskočio niže rangove takmičenja, a trenutno je prvi u Regionalnoj ligi, mada ga očekuje teži raspored u drugom delu šampionata, ali je vrlo moguće da uđe u Drugu ligu u kojoj je sada Konstantin. Takav rasplet situacije pokrenuo bi ponovo brojna pitanja, da li su Nišu potrebna dva drugoligaša, može li grad finansirati dva kluba, da li je možda potrebna neka fuzija…

 

Četiri pomenute ekipe u Prvoj regionalnoj ligi ne doprinose košarci na onaj način na kome se potencira u tekstu, jer nisu vodeći gradski klubovi, te ne mogu podneti kritiku zašto ne igraju ABA ligu ili Evrokup. Njihovi budžeti su dosta manji i prolazak u viši rang bi im doneo više nevolja nego dobrih stvari. Pozitivno kod njih je to što imaju veliki broj dece u mlađim kategorijama i školama košarke, oni prave onu prvu selekciju u kojoj deca zavole ovaj sport i opredele se za njega u budućnosti. Jer da nije tih klubova, ta deca bi verovatno završila na fudbalu, rukometu, odbojci… Još jedna pozitivna stvar je što su ovi klubovi samoodrživi u onom delu da igrače iz mlađih kategorija pretvaraju u svoje seniorske igrače, što je problem vodećeg niškog kluba. Ono što nije dobro je to da saradnja svih niških klubova nije na zavidnom nivou. Nikom prioriet nije opšti interes, mnogo se češće “zabijaju klipovi u točkove” nego što se zajedno radi na poboljšanju stvari. Počev od školica košarke i “trgovine decom” pa sve do seniorskog ranga.

 

 

Pomenut je i problem prelaska mlađih kategorija Konstantina u seniorski pogon. Tu je situacija kompleksnija i ne bi lako mogla biti sprečena ni da je situacija u niškoj košarci bolja. Ne može se ni ovaj put preskočiti Nibak, klub koji se bavio isključivo ravojem mlađih kategorija i koji je godinama selektirao najbolje igrače u Nišu. Njegovim razvojem Niš je počeo da u svakoj generaciji mladih igrača ima bar po jednog igrača na reprezentativnom spisku. Međutim, odlukom KSS-a o kojoj se može polemisati, da timovi mlađih kategorija koji nemaju seniorsku ekipu ne mogu igrati najviše rangove takmičenja, Nibak je sasečen u korenu. Iz kluba su procenili da im seniorski tim predstavlja trošak koji ne bi mogli da podnesu, pa je tako Niš ostao bez Milana Josića, jednog od najboljih srpskih stručnjaka za rad sa mladim igračima, koji je bio primoran da postane profesionalac i trenutno je angažovan u beogradskom Dinamiku u kome radi sa decom iz cele Srbije, naravno i iz Niša.

 

Nakon Nibaka i u mlađim kategorijama vodeći klub postaje Konstantin. Koordinator Slaviša Stošić i trener Milan Tubić sada već imaju kontinuitet igranja u najjačem rangu takmičenja i ubedljivo su najbolji u regionu. Međutim, koliko su ubedljivi u odnosu na neke timove sa regiona, toliko su inferiorni kada odu na megdan najjačim srpskim klubovima. Ali, za razliku od seniora, bar imaju konstantu u izlaženju na megdan i ne popuštaju.

 

E sada o kompleksnosti prelaska juniora Konstantina u prvi tim. Pravila granskog saveza dopuštaju da najbogatiji srpski klubovi u svoje redove dovedu bukvalno svako dete koje požele, a tu gradski klub ne može ništa da učini, pa oni najtalentovaniji košarkaši iz regiona odu iz Konstantina mnogo ranije nego što dočekaju juniorski staž. Druga stvar, na koju Konstantin može da utiče, jeste da svim silama pronađe način da deci iz mlađih kategorija ne bude usputna stanica, nego prvi jasan igrački cilj. Mladići u Konstantinu danas igraju uglavnom da bi što pre otišli iz njega u bolje rangirane klubove. A, kada bi Konstantin igrao neko jače takmičenje, recimo ABA 2 ligu, mnogo dece bi bilo zainteresovano da kroz mlađe kategorije stigne i do seniorskog kluba. Igranjem u Drugoj ligi i konstantnim pritiskom rezutata, treneri jednostavno nemaju mogućnost da manevrišu i eksperimentišu sa mladim igračima, dok je istovremeno mladićima zanimljivija Juniorska liga u kojoj igraju protiv Mege, Zvezde i Partizana, nego Druga liga gde ih čeka putovanje i poraz u Surdulici.

 

Ukratko (ali stvarno je ukratko bez obzira na dužinu teksta), pomenuti su mnogi problemi koji muče nišku košarku i navedeno je činjenično stanje koje se, eto, ne menja 75 godina. Moramo pomenuti i žensku košarku, koja je bila izuzetak, jer Student godinama igra najviši rang, a kroz istoriju je imala ozbiljne rezultate (osvojen nacionalni kup i igranje u evropskom takmičenju). U poslednje vreme nažalost i ženska sve više liči na mušku košarku, bez adekvatnog opravdanja.

 

Rešenje problema koji postoje, iako se to čini kao nemoguće, je veoma prosto. Potrebno je samo da onaj ko finansira klubove pred ljude kojima poverava novac postavi i zadatke koje moraju ispuniti. Ako ne ispune, odgovornost plaćaju kao i treneri i igrači koji ne ispune svoje obaveze, odlaskom sa radnog mesta. U prethodnom periodu odgovornost je ta koja je nedostajala. Očajni rezultati su prolazili nekažnjeno, a svako leto se kretalo iz početka. U sportu je jedno sigurno, samo kontinuitet po pravilu daje rezultat. Ali, kontinuitet rada, a ne kontinuitet funkcije. Ne sme više niška košarka da robuje zbog nedostatka ambicija, ciljevi moraju biti visoki. Jer Niš po veličini, sportskoj infrastrukturi, sportskoj tradiciji, ispunjava sve uslove za najviše domete, a Nišlije zaslužuju da gledaju vrhunsku košarku duže od četiri dana tokom Kupa “Radivoj Korać”. Nadamo se da će u narednih 75 godina imati priliku i da je gledaju.

 

 

 

 


Povezane vesti

Vaterpolisti Naisa upisali prve bodove u Superligi

Rečeno – ispunjeno. Upisani su prvi bodovi u Superligi. Igrači Naisa savladali su u petom kolu ekipu Zemuna sa 10:

I Jagodina ugostila košarkaše u kolicima

U subotu u Hali portova JASSA u Jagodini odigrana je prijateljska utakmica košarke u kolicima između KKK „Nais“ i KKK

Poznati niški kik bokser Nikola Dimkovski sprema se za profi meč u Abu Dabiu (VIDEO)

Nikola se, pre 6 meseci, reaktivirao i vratio u profesionalni ring u meču sa Adnanom Redžovićem u Mostaru. Od tada

No comments

Write a comment
No Comments Yet! You can be first to comment this post!

Write a Comment

<

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.