Zbogom mom dobrom komšiji, korifeju vremena koje odumire
Kneza ne pamtim kao igrača. Tek sam prohodao kad je on završavao karijeru. Naravno, znam kakav je trag ostavio kao golman, napisao sam bezbroj tekstova o tom najvažnijem jubileju njegove generacije. A taj 3. jun 1962. bio je njegov drugi rođendan. I svih njegovih iz te generacije čija imena su i vrapci znali. Katkada sam i prisustvovao njihovim druženjima dok su išli kod Amerikanca, dok su bili mlađi, dok ih je bilo… I dok im je dolazio Šeki, koga su obožavali. Naročito Knez. Tog dana kad je otišao Šekularac, Knez mi je u suzama pričao o njihovom drugovanju na turnejama po Južnoj Americi, u pariskom Mulen Ružu i svaki put kada bi druga Zvezdina zvezda dolazila u Niš… Bila su to neka druga vremena.
Knez je bio moj dobri komšija, dva ulaza pored. I pričao mi je, onako neobavezno, još mnogo toga. I o životu i o sportu. Mada je to za njega bila jedna reč. Umeo je da besedi. I kako je stigao iz Aleksinca u Niš, upoznao svoju Mirjanu, kako su kasnije išli u Sarajevo da posete jedinca Ivana u vojsci… Naravno i to kako je upoznao Pelea i slikao se sa njim i u Kragujevcu i u Bogoti, kako je od Gilmara dobio rukavice, a od Lava Jašina dragocene savete… I to kako se iznervirao što ga nisu pustili da ide u Rapid iz Beča, pa je od besa otišao u Partizan, ali se vratio već posle šest meseci, jer je srce ostalo na Čairu… I kako je potom hteo da dovede Istatova u Niš, ali ovaj je otišao njegovim stopama na stadion JNA.
I te kako su mi bile zamiljive i kasnije dogodovštine, iz vremena kad je bio generalni sekretar, pa potom direktor Radničkog. Pričao mi je Knez kako su u upravi šest sati većali da li da puste Piksija u Zvezdu, jer je on samo tamo hteo, iako su im neki drugi davali mnogo više. Govorio mi je i o tome kako je pre toga organizovao putovanja Radničkog po Evropi do u najsitnije detalje, a sam se plašio da uđe u avion… Kako je nagovorio direktora „Prvog maja“ iz Pirota da im sašije najmodernija odela za odlazak u Linc i početak te evropske odiseje. Pokazivao mi je papir sa jedno pedesetak beleški i zahteva iz Grashopersa pre njihovog dolaska na revanš u Niš, u koji su sa sobom poneli i tonu hrane, pa je bacili u đubre, kad su osetili mirise iz Centroturista… Da, i to kako su on i drugari iz uprave ugađali sudiji Dončevu, a Bugarinu je toliko prijao boravak u Sićevu da je jedva dočekao da svirne penal nad Acom Panajotovićem protiv Dandija…
O svemu tome Knez je govorio polako, precizno i odmereno. Ali zato je uvek, kada bi na red došla priča o njegovoj generaciji i čuvenim mečevima sa Vardarom u baražu za plasman u Prvu ligu, upadao u neku vrstu transa. Tada bi mu kao bujica navirale i reči i slike, sećanja su bila sveža kao jutarnja kafa, a oči bi mu se raširile kao onom dečaku koji je uživao u Tornatoreovom „Bioskopu Paradizo“. Namah bi se setio svake sekunde tog dvomeča. I kako je u Nišu branio zicere Jakimovskom i bombe Šulinčevskog, a u Skoplju je čitava odbrana radila kao švajcarski sat, kako ga je Miloševski prozreo u izvođenju penala, ali ga je Ilija Dimoski spasao, jer je izdržao teret prepunog stadiona, ali i svih onih koji su slušali radio prenos i pogodio penal za izjednačenje i šestu seriju. A u njoj je Božinovski podlegao pritisku i promašio čitav gol, a onda je Vita Sovrović, iako razornog udarca, samo rutinski plasirao loptu u mrežu… I naravno, kako je čitav Niš izašao na ulice da bi njega i saigrače na rukama izneli iz autobusa, a potom se sami popeli na njega, kako su pevali i klicali im čitavu noć…
I sad ide ona priča o tome ko je stariji-kokoška ili jaje. Ja sam, naravno, oduvek isticao polufinale Kupa UEFA kao najveći uspeh Radničkog, ne samo zbog toga što to i jeste tako, već zato što sam odrastao uz tu generaciju koja je prkosila bogatim i mnogo poznatijim evropskim timovima. Međutim, Knez bi mi uvek stavljao do znanja da je plasman u Prvu ligu 1962. veće dostignuće, jer da nije bilo toga, ni pohoda Evropom ne bi bilo…
No, šta god da mi je iznosio iz bogate istorije Radničkog, a ja sam kako nekakav Indijana Džons uvek balavio na te antikvitete, Knežević mi je, kao najprecizniji fiškal, prilagao i dokaze i argumente u vidu zapisa, dokumenata, fotografija… A na poleđini svake mogli ste da nađete datum i koja utakmica je u pitanju, jer kod Kneza je sve bilo cakum-pakum. Jednom pedantan čovek!
Prema ljudima se uvek odnosio sa poštovanjem. I uvek je hteo da pomogne, bilo da je reč o nečem stvarno važnom ili o kakvim banalnim stvarima. Mojoj tašti je ostavljao karte na stolu za svaku važniju utakmicu, mom drugaru Mirku je, u teškom cajtnotu, očas našao kafanu u kojoj će da proslavi ispraćaj u vojsku, bio je tu i kad je trebalo da se pozove neki lekar, činovnik ili direktor nekog preduzeća. Jer, Kneza je bilo teško odbiti…
Na posletku, a možda je prvo to trebalo da naznačim, Knez je moju malenkost najviše zadivio svojim gospodstvom. To uvažavanje, pijetet koji sam osećao u svakom našem razgovoru, to ne može da ne dotakne… Nažalost, i te osobine polako izumiru u dobu u kojem živimo i bitišemo. Zajedno sa ljudima kakav je bio Knez, tim korifejima nekog prošlog vremena kakvog više nema…
